Rijetki jubileji: Kavana „Kod Šoke“ slavila sto godina rada!

Malo je tvrtki na području čapljinske općine koje se mogu pohvaliti stogodišnjom tradicijom, zbog toga je zanimljiv slučaj kavane „Kod Šoke“. Lokal uz prometnicu Čapljina – Ljubuški, počeo je raditi prije stotinu godina! Vlasnik Pero Pehar govoreći o bogatom iskustvu ugostitelja, kaže:

„Pedeset i tri godine, sam ja u gostioni, otac mi je držao pa sam ja prebacio na sebe negdje 1976. Pradjed Petar Pehar u istoj ovoj kući gostionicu je otvorio 1917. godine! On je poginuo u bombardiranju mosta u Metkoviću 9. siječnja 1944. Godine. Tada je gostiona bila jedno vrijeme zatvorena, prodao bi se po koji litra pića onako, ljudi navikli dolaziti pa svrati, ali nije imao tko raditi, dok moj otac nije stasao i nastavio posao. On je uz gostioničarski bio i stolar. Uz ugostiteljstvo stolarski zanat je „žica“ u našoj familiji. Kasnije su otac i majka držali riblji restoran dok ja nisam preuzeo 1976. godine, od tada je kavana. Mlad, taman došao iz vojske, promijenim ime objektu i nastavim raditi. I tako 53 godine“, priča 73 godišnji Pero Pehar, dok dolaze gosti, prijatelji, znanci s darovima, čestitaju, jer se rijedak jubilej slavi.

„Kad ste počeli, jeste li mislili izdražati pola stoljeća“, nastavljamo propitivanje.

„Ama nisam, ali sam dan po dan, zavolio taj posao, bio mi drag i evo izdržao sam. Bilo je dana svakakvih, teških, dobrih, loših, ali sve se izdržalo. Bilo je puno posla, pilo se, igralo karata, svašta, dok mi sin to nije preuzeo zadnjih godina. Još mogu posluživati, praviti kavu, dobru kavu, kad sin ode u nabavu, tu sam ja.“

„Za toliko godina proniknuli ste u psihologiju ljudi, psihologiju gostiju, što je najvažnije?“

„Što je najvažnije, strpljenje. Moraš svašta izdržati, pretrpiti i dobro i loše raspoloženje gostiju, nije lako uvijek, ali šta ćeš. Treba imati dobru narav, pa sve izdržati, e to je to.“

„Je li bilo situacija da gost ode, a ne plati?“

„Bilo je i toga, ali šta ćeš, ako se vrati nekada, možda plati, ako se ne vrati fala Bogu. Nisam trčao za takvima, a bilo je i toga, dašta. Ima ljudi zaborave, a ima ih namjerno zaborave, ali šta ćeš, sve je to posao.“

„Kakvi su gosti, danas, a kakvi su bili kada ste počinjali raditi?“

„Danas su mirniji. Prije se više pilo i pjevalo, a danas manje toga ima, pjevanja. Ima druženja popije se pomalo, ali nije kao prije trideset godina.“

„Onda je prije bilo opasnije raditi, ljudi popiju.“

„Bilo je opasnije, bilo je i tučnjave, bilo je i ovoga i onoga. Nekad bi ja sam to sredio, a nekada bi i policija došla.

„Ima li novca u ovom posu.“

„Ima, može se živjeti. E sad, o nekom bogatstvu razmišljati toga nema, možeš raditi i živjeti, nekada malo bolje, nekada malo slabije, kao i prilike.“

„Što se kavana zove „Kod Šoke’?“

Pero uz slavljenički aranžman

„E, to je iz djetinjstva, svak’ je imao neki nadimak. U Čapljini je bio neki taksista Šuko, nije tada bilo auto ko danas, mi bi djeca igrali lopte na cesti, kad bi on naišao ja bi rekao – bježite, eto Šoke! Valjda nisam znao reći Šuke, od tada mene zovu Šoko. Mogo si tada igrati lopte na cesti, a danas, vidiš auto za autom. Samo da ‘oće tu autocestu do Počitelja napraviti, da se riješimo ovih ‘šlepera’…, velika je Perina želja, pa da natenane s gostima može pričati, jer i to je kaže „u opisu posla dobrog kafedžije“.

Tekst i foto: D. Musa

WP2Social Auto Publish Powered By : XYZScripts.com